Blatersa, jedna od najčudnijih treking utrka u Hrvatskoj održana je prije desetak dana. Zašto se ova utrka tako zove (a ime je dobila spajanjem riječi \”blato\” i \”traversa\”,) provjerili su trojica Međimuraca iz prve ruke – i preživjeli!
Kolinje. 2-3 tjedna ranije… meso z tiblice… slanine… fina večera… Začudeni čitaoc s pravom se zapita: “Otkud sad ovo”? No, isto se pitam i ja. Prije nepuna dva sata kucnula je ponoć. Zimska, ali topla. Pretopla, štoviše…
U Podsusedu se skupilo 60-ak mizantropa koji naginju ka mazohizmu. Baš onak`, “granični”. Nas tri Međimurca (Igor Zrna, Roberto Setnik i ja) skrušeno smo sisali pivice ispod lampe na terasi kafane i pratili nepoznate face. Ovo nam je prvi treking. Prije starta, naravno, lagana nervoza. Karte, hrana, obleka, čarape, lampe, čeone lampe, mobiteli, voda, čokolade… manje više sve na broju. Ako sve bude po planu, za devet vur smo v Zelini, opet sisamo pivice.
Krenulo je žestoko. Mi na začelju kolone. Prvih par kilometara brojimo po podsusedskom asfaltu. Lagano škropi, tek tol`ko da nas malo ohladi. Bezveze smo se zabundali v jakne, vruće je ispod slojeva PeVeCe-ja… Začas nam otpada manja grupa, netko je ostavil rukavice na startu. Napred isto tak nema baš puno ljudi, jer su najbrži krenuli muški pa ih nema u vidokrugu. Taman se puls zdigne do prvoga McAdama, primemo ekipu koja očito zna put i zakeljimo se za njih kak hraček za prozorsko staklo. Da ne duljim preveč, prve dve vure šljapkamo po bljuzgi, tu i tam ko padne, spomenek pomalem ide, još navek tempo prejaki…na križanjima se odvajamo pa se opet sastajemo i lagano se penjemo, sad grupa broji 10-ak luđaka.
Približavajući se Grafičaru, počinje igranka…Prvo pojačava kiša. Oblačim kabanicu (onu z Kapelskih kresova). Onda se kiša pretvara v led. Podloga se z blata transforima v Nekaj konzistencije govna, po farbi isto blizu. Sklisko je za ponoreti. Rukavice šparam. I kapu. Navlačim kapuljaču. Led se pretvara v sneg. V tom trenu ide struja svijesti (otud gornji prolog): „O, budalo glupa. Koji si ti idiot. Mogel si doma spati. Ono fino meso z tiblice još imaš. Cela fruga te čaka v frižideru. Ali, ne, kreten, ti si se došel sim zaj… na Sljeme, z ovim majmunima, tak ti treba… A doma toplo, lepo, suho, krevet…“ No, ono malo iskustva kojeg imam govori mi da je to prolazna faza. Normalna za svaku avanturu. Još malo i postalo bu još gore. I eto ti ga na.
Nakon Grafičara i dve vure od starta najjača snježna oluja koju si morem zamisliti. Tak šiba sneg kaj sam u roku od 10 minut moker, zmrznuti, pothlađeni i lačen. Aktiviram rukavice i kapu. Drma veter z leve strane. Lice mi je ftrnulo. „Kam baš z leve?“, mislim si, „to mi je lepša strana“. Dojdemo do vrha, ekipa se v hotelu stiska pre toploj peći. Joj, da mi je nutri biti… Mislim si na Jožu Horvata i Kalnički odred i na njihovu ofenzivu dok su proteravali Neprijatelja. Krajnja točka njihovog pohoda bila je Rauchova lugarnica (današnja Hunjka). Od Kalnika su do Sljemena došli, po zimi težoj i hujšoj, z opremom nikšom, bez hrane i puni tereta. I dok ja to gruntam, čujem od napre: „Dok je meni tak teško, samo se partizani zmislim!“. To te ja pitam…
Grupa se v jurnjavi do vrha rasipala. Ostaje nas petero. Anica iz Slovenije, još Netko-čije- ime- neznam i Međimurci. Kenjamo laganini prema Hunjki i stišćemo zube, jer još malo i dok se spustimo niže, trebalo bi menje puhati i biti malo možda podnošljivije. Od dvanaest stupnjeva po danu i ugodnih plus sitno na startu, u roku od tri vure spustilo se do nule i niže, a i od suhog je prešlo na škropec-curik-dežđ pa unda solika-led-sneg-veter visoke brzine pa unda sneg-grmljavina-oluja svih oluja. Moker sam skroz naskroz i suhe obleke nemam. Toliko o spremi i inteligenciji… Prolazimo Hunjku i ne stajemo, jer još uvijek prejako puše. Jedem po putu i skoro se gutim. Srećom pa se gutim z tiblicom, pa je vredno toga (itak sam si malo hitil v pinklec, nigdar nebreš znati).
Teren se lagano počinje spuštati. Lampe nas vode kroz uski tunel svjetla, kak da se kroz ogromni jastučić vate provlačil, a zvučna pozadina je šuškanje i šlaptanje, bljuzganje i šloptanje… Jedan član ekipe nam posustaje. Hipotermija i hipoglikemija rade svoje. Par puta grupa se kida, par puta se čekamo. Nakon četiri sata kalvarije uvlačimo se pod nekakav krov. Anica i još Netko-čije-ime-neznam se odvajaju. Prespori smo za njih. Stajemo na desetak minuta ispod krova i probamo malo doći k sebi. Od zime se tresemo kak hladnetina (naizgled kaotično, ali zapravo protkano nevidljivim Silama i tajnama starima kao sam Svemir- tak se ziba hladnetina, fino i elegantno) i gotovo je nemoguće skinuti majicu ili promijeniti čarape. Ne skidam majicu i ne mijenjam čarape. Pomažemo si međusobno kod hranjenja i oblačenja – kak majmuni na Planet earth-u. Užasno je zima. Iskreno, malo me lovi briga. Samo da se ne pothladimo i samo da čim prije krenemo. Treba se kretati, a pošto neznamo put, jedini način da se spustimo s ovog Mount Dooma je da slijedimo tragove ovih ispred nas i nadamo se da ih vjetar neće izbrisati. Uključujemo „Indian tracking mode“. Do sad je već stvarno bilo dosta. Psihički jo-jo (euforije i disforije) se već davno ugasio. Endorfina više nema. O adrenalinu da ne govorim. Svodimo se na instinkt preživljavanja.
Gruntam o patofiziologiji… mi slabijeg budžeta nemamo goretekz. Bar ne pravi. Onda kombiniramo kaj imamo. Prvo čarapa. Onda najlon vrećica (more i Kerumova, ak je unutra prije bila tiblica, još bolje). Još jedna čarapa. Tenisica. To je to. Vodonepropusno do četiri sata. No, uvjeti su prežestoki, kakve god treking šlape da imaš. Rizik od ozeblina? Realan. Congelatio. Četiri stupnja. Gadna stvar. Ima još jedna opasnost. Vlaga plus hladnoća. Rovovsko stopalo. Kako počinje? Prvo stradava mikrocirkulacija. Živci su prvi na udaru. Parestezije- živci šalju krive poruke. Odjednom ud postane topao. Ili te pecka ili trne. To nije dobro…crne misli…čekam da sendvič napravi svoje i otjera ih.
Falabogu malo smo se oporavili. Nakon par km dolazimo do skretanja. Očito je i ekipa ispred došla do istog skretanja. Jedni tragovi vode desno, drugi lijevo. Jasno, odabiremo krivi put. I gubimo dobrih pola sata dok se ne vratimo do istog križanja. Da bi malo ojačali duh, krećem s pjesmom: „Na Sleme, na Sleme, na Slemeeeee, noga već sama bežiiiiiiii….“ Kadli ono od napre kontra od Oskara (čitaj: Setnik) :“V jutro dišeće, gda bregi su spaaaaalliiiiiii, a mesec još zajti ni šteeeeel…“. Kaj buš, itak je to hit uspješnica. Primemo lepi tempo i gazimo kroz bespuća zmrznutih Slemenskih padina. I dok si rekel Delanec, zasvetli se nekaj v levom kutu oka. Brajde! E, a de su brajde, tu je i klet. A de je klet tu pak niti ne moram dalje govoriti… Nakon šest vur izbijemo na asfaltiranu cestu. Na cesti kmica. I taman dok smo se spravljali pitati nekoga usput kam dalje, ugledamo čovek stoji prek puta križanja. Za deset minut ideme dalje, puni toplog čaja i keksi, z jasnim uputama kak i kam. Čovek prek puta je bil on „Čovek vas tam čeka na križanju z toplim čajom“ iliti „To ti je jedina okrepa na Blatersi“. Bilo kak bilo, mi smo totalno pozabili da postoji Čovek, tak da je iznenađenje bilo i više nego ugodno, a čaj je bil najbolji kaj sam v životu pil.
Dobro je, blizu smo kraju. Mh… malo morgen. Dokobacamo do prvega sele i kadli ono, Prigorec/Zagorec čisti snega pred bajtom. Mi se fino skockamo, pristupimo čoveku z: „Oprostite gospon, kak bi mi do Zeline došli?“. „Zeline?“ – pita on. „Je“-odgovorimo mi. „Je dečki, vi do Zeline nete došli. A i da bi i mogli dojti, ja vam nebum rekel kak. Zgubili bute se i onda bute rekli da sam vas ja zaje…“. O, krvavu mu ranu…Nakon malo nagovaranja i pregovoranja Zagorec popušta: „Ovak dečki, idete same ravne jedno kilometer i pol. Nejte se splašiti, malo su hiže pak unda ga malo ne hiž, pak su unda pak hiže. To je se iste sele. Unda dojdete do križne dreve. Pre križne dreve desne. I unda pak ravne kroz šume“… I tak mi, nogu pred nogu. Do križne dreve. Normalno, zgubimo se i vrnemo nakon kaj nam je slijedeći Prigorec dal upute. Jerbo, pri križne dreve nega bile tragi v snegu. Jer su tragi v snegu već pili pive v Zelini, a mi smo imali još dosta jahanja…
I taman dok smo mislili da smo blizu i pri kraju, zgubili smo se još pet put. Nespeš, Psarjevo Gornje i Donje, krčma na križanju „Zdenec“, par Zagorci i Zagorki, Prigorci i Prigorki, presakakanja prek ploti, brajdi, šikarja i potoki v ljudskim dvorišćima i jedno četiri vure posle križne dreve i jedanaest vur posle pive v Podsusedu, i pedesetak kilometri od Podsuseda, došli smo v Zelinu.
Umorni, mokri, blatni, pothlađeni, gladni, smrdljivi… Domaćini i prijem vrhunski. Kuhano vino i juhica. Joj, kak je dobra bila. Giga (čitaj: Zrna) nas vozi doma, stajemo na pivici v Međimurju.
Dok pijemo pivice, a i poslije, doznajemo da su već mislili GSS zvati. Na mobitel nas nisu mogli dobiti. Svi ostali poslije nas odustali su usred mećave na vrhu Sljemena. Svi ostali prije nas došli su dobrih 3-5 vur ranije. Za to vreme mi smo merili brajde po Zagorskim bregima, fućkali i popevali, prepričavali avanturu života i planirali iduću…
Do druge dogodovštine!
Autor: Hrvoje Barić
