Svatko od nas želi nešto lijepo za rođendan. Odavno tvrdim da je ono što si sama poklonim ziher poklon od srca. E sad, razlika je da li si skroman, pa uplatiš polumaraton ili neku kraću distancu ili si „puknuo“ pa želiš isprobati svoje granice – ide ili ne ide.
Nakon prve ultre, Vipava 50, 2019. godine, rekla sam, super je to, ali više od 80 km ne bih nikad išla. Ne bih išla ni na utrku koja starta u noći. Ja sam spavalica, volim spavati i treba mi puno sna, 6 do 7 sati. Uz to, volim malo odmoriti popodne.
Ali ja sam žena i slobodno se premislim. Nije mi bilo dosta 69 km traila.
I tak sam si poklonila startninu za Ultra -Trail Vipava Valley 100, utrku od 107 km i 5300 visinske razlike, sitnica. Plaćeno 10.1.2022. Mogu početi s treninzima.
I sad…. Možeš ti natrenirati i dužine i breg. Trenirati navečer kasno dužinu i dignuti se ujutro i otići na breg. Ili se dignuti u 4 pa ići trčati dosadne nadvožnjake i gledati s njih svitanje. A možeš ići i u 23 kad je start utrke. I šetati/trčati Ivančicom po noći, po blatu, snijegu i ledu. I po kiši (ali to ipak nekako pokušavaš izbjeći – greška). I osim toga, pokušavaš ostati neozlijeđen i zdrav, ne pokupiti npr. koronu.
Ali ne možeš „natrenirati“ prirodu, biti satima i satima u šumi i na planini, a da je vrijeme onak kak ti paše. (npr. ne previše mokra staza, bez kiše, magle, i po mogućnosti 10 stupnjeva, cijelo vrijeme). Priroda je tu glavna. Tak bude kak se njoj prohtije. Pogotovo kad utrka ima limit 35 sati, a s obzirom na dužinu staze i visinsku razliku, ja sam bila uvjerena da ću doći za 32 sata (onak, mislila sam si da bi bilo lepo da je još skratim za dva sata).
I došao je dugo očekivani četvrtak 5.5. i Zlatin Ford Focus pred moju zgradu. Rođendanski party već može početi. Stigle bez problema, smjestile se, ujutro otišle u Vipavu po startni paket, popile kavu, prošetale po EXPO-m, popričale s Bilijem i izlagačima, pokupile prospekte, ja kupila DUT-ov pojas. I dosta skitnje, trebam jesti još bar dva puta, hoću malo i odrijemati, a ako ne, onda bar odmarati. U međuvremenu tipkam, među zadnjim porukama je bio Thunderstruck, tik tak, sprema se start. Da, vrijeme je da se obučem.
Posle 22 sata smo krenule za Ajdovščinu. Došle do trga gdje se starta, malo pričale s ekipom iz Pule, par fotkica i začas nas šalju na startnu poziciju gdje Chris provjerava da li nam rade čipovi (je, je, svetli zelena lampica 😊 😊, ali to ne znači da baš radi).
I tik – tak eto ga i Thunderstruck. Odbrojavanje od 10 na više jezika, baš zgodno….
Idemo. Malo kroz Ajdovščinu, ali ubrzo smo u šumi. Tu mi je začas vruće, kak bu mi tek po danu? Odmah sam se skompala s dva Slovenca, tu domaća, njihov teren, Luka i Rok koji ima već ovu stotku iza sebe. Mogla sam ih pratiti bez obzira kaj su bili brzi. S njima došla do prvog vrha, Kovk (961). Noć, oblaci i planine, lijepo, ali se ne zadržavam, puno je ljudi u tom trenutku iza mene. Zapravo čekam pogled kroz Otliško okno, bez obzira kaj je noć. A on je na 12 km. Sad je već super, nije mi više toplo jer smo na višoj nadmorskoj. Prekrasan pogled, tu je vjerojatno negdje i to okno, ali nikako da ga zagledam. Razilazim se s dečkima i idem sama. Krajcam se stalno s nekim Skandinavcima, dve cure i jedan dečko. Malo oni ispred, malo ja. Ne znam di sam ih pogubila jer ih nisam vidla posle dugo.
I bez pogleda kroz Otliško okno dolazim do Otlice. Tu su skužili da mi ne radi čip. Dolazim do stola, napunim flaške, nešto pojedem, provjerim poruke. Veli Zlata da čip ne radi i da se javljam SMS-om.
Dakle, do tu je sve OK. Ljubazni striček mi objašnjava kuda idem dalje. Noć, u tom trenutku cesta, slijedim oznake, ali nikak da vidim to neko skretanje lijevo. Stajem i čekam ekipu iza sebe, ali onda i sama vidim zastavicu. Uskoro skrenem u šumu.
Sad je već počela lagano kiša. Nije mi hladno i nemam namjeru već stavljati jaknu. Osjećam se kao u nekoj priči, lagano horor film. Slijedim te zastavice, dolazim do nekih trkača, Dario i Bojan, dečki iz Osijeka, pričaju kak je jednoj curi (Lidija) zlo, da je povraćala. Mislim pa kud već? I začas je čujemo opet. Veli da je dobro. Mi njoj nek se svakako obuče jer je golih ruku. Ja idem dalje, Dario ostaje. I onda u nekom trenutku sam sama, pa malo opet s njima, zapravo mislim da su mi prespori (meni, hahahaha), i idem sama. Pada, jako pada. Obukla sam jaknu. Noć, šuma, planina, blato, skliski kamen. Jedan kilometar sam išla preko 29 minuta. Nisam stajala, nije breg, neko *ebeni skliski kamen i blato. Pa nema šanse da dođem za 35 sati. I prvi put sam u dilemi. Kud, di je zastavica? Krenem malo gore, ali jedan trkač ode desno i vidim da je tamo zastavica. Tu mislim da sam fulala (kao i on), da sam dobro krenula da je i gore bila zastavica. I uredno idem za njim. Ali on je brži i gubim ga I kad će više Koča Golaki? Da vidim ljude, da nekaj pojedem. I onda, vidim ekipu iz Osijeka i Lidiju, idu prema meni. Pa kak? Bili su iza mene. Jest da sam u jednom trenutku izgubila iz vida njihove lampe, ali sam mislila da su opet stali. Dario me pogleda i pita otkud ti? Ne znam, slijedila sam zastavice, drugačije ni ne znam. Uhvatila me panika, jeste bili na kontrolki? OK, nisu, a kaj ako me sad diskvalificiraju jer sam išla po drugim oznakama. Pa drugačije i ne mogu, idem gdje svijetli. U tom sam se trenutku osjećala kao da sam u nekom nevremenu na moru. Svjetla naglavnih lampica kao svjetla udaljenih svjetionika. Nema kopna (okrepe). Ali uskoro čujem galamu, lupanje zvonima, dakle tu je okrepa. Kopno!
Na okrepi juha, paradajz, moja omiljena. Popijem malo, nešto još stavim u usta i idem s ekipom dalje. Ali ne stalno, opet je to meni bilo malo sporo, ma ne znam. Zapravo taj dio mi je potpuno u magli (a da, i magla je povremeno bila). Trčim s Darijom, ali on ipak odluči čekati Bojana i biti s njim do zore kak su se dogovorili. I opet fulam, idem po makadamu i ide mi lepo, ali čujem da neko viče, Poljakinja Monika. I onda kroz šumu idem s njom. Polako sviće, ptičice, idilični prizor. Budem posnimala, sad više ne pada tako jako (no, treba izvaditi mobitel, skinuti rukavicu, izvaditi ga iz vrećice.. to traje, ali neka).
Sad je lakše, dan je. Trčim s Lidijom. Puno je lakše bez obzira na teren koji je svakakav. Dolazimo do okrepe Mala Gora, dragi ljudi, pitaju otkud sam, aaa, blizu Lupoglave (mislite Lepoglave)… da, da, tam sam bio u zatvoru godinu dana.
Malo se zadržimo, juha, malo hrane, dopunim flaške i idemo dalje. Zovem Zlatu (SMS ne prolaze), velim da sam OK i da ne treba doći u Vitovlje nego nek dođe u Preserje. Pogledam poruke od svojih, zovem Katju (znači da je bilo malo posle 6 jer se onda trebala dići jer je išla na terensku). Velim svima da sam dobro, jer sad sam tad i bila. Noć, kakva je bila, bila je, sad je iza mene.
Krećem dalje s Lidijom. Sad se vide ljepote slovenskih planina, prekrasni pogled s Male Gore, stanem da ipak imam koju fotku. I sad ide breg – dol, kamenje, svašta nešto, ali ne pada kiša, ima zahtjevnih dijelova. No, osjećam super. A valjda bude i to Vitovlje došlo.
Mi smo mislile (kad misle dve Lidije) da bude to negdje dole kad ono na bregu. Okrepa za koju bi rekla da mi je bila najbolja i to zbog prefinih palačinki. Pojela 4 komada, haha, juhicu i možda još nešto. Čula se sa Zlatom, poslala par fotkica i poruka. Bilo je nešto prije 9. Divan dan je pred nama. Malo sam pričala s volonterima, dragi ljudi.
Sad još 14 km do Preserja, do prve okrepe gdje se budem vidla sa Zlatom, vjerojatno nešto toplo pojela. Trčimo po šumi, puteljcima, usput me zove mama da mi čestita rođendan. Naravno da ne zna gdje sam, zašto da se žena brine. Kratko pričamo jer je signal slab. Prolazimo pored krasnog slapa koji fotkam. Kad smo došle do ceste, razilazim se ubrzo s Lidijom jer se njoj pridružila prijateljica. Ja hoću ići svojim tempom. Kak ide ide. I eto me opet s Monikom. Počela sam osjećati umor, vjerojatno i glad, trebala mi je i kava. Puno je već sati, a nikako okrepe. I Monika i ja se pitamo kad će. S neke livade dolazimo da ceste i skrenemo desno gore. Sve mi nešto čudno. Slijedimo zastavice, ali su strelice na asfaltu u drugom smjeru. Koji je sad to? I prošle nekih 200-300 m i čujem da nam neko viče i maše. I počnemo se vraćati. Nisam odmah skužila da je Zlata. Tu sam pojela bolonjez, popila kavu. Malo odmorila, javila se supatnicima kak sam dobro 😊 i idem dalje. Zlati rekla da me nešto boli, možda ITB lijeve noge i da budemo zatejpale na sljedećoj okrepi ako bude i dalje boljelo, a ako bu trebalo, budem popila brufen.
Sljedeće su Lože, ima dosta do njih. Stavljam Garmin na punjenje i idem dalje. U jednom trenutku na nekoj livadi sam se popiknula i skoro pala. Sva sreća da sam ovih par godina naučila pomalo i letjeti da ne sletim uvijek nego se ipak zadržim na nogama. Ali ti pokreti vrlo često dovode do nekog laganog pucanja u zadnjoj loži. Srećom, sad je sve OK. Nokat na palcu je tak i tak već baj baj.
U Ložama opet iznenađenje na okrepi. Male princes krafne. Pojela još nešto, uzela Mg, Zlata me zatejpala, ja sam u pojas stavila brufen da mi bude blizu ako zatreba.
Staza do Podnanosa mi je bila preduga, sparina u zraku. Stala na jednom bregu u šumi i tipkala. Samo da dobijem malo snage. Pa tu sam stazu već prošla, i onda je bil taj breg? Na Sv. Socerbu je bila kontrolka sa čipom. E, tu sam se sjetila da je bila okrepa kad sam bila na 50, neka priručna samo s Pingu sokom.
Idem dalje. Neki dosadni asfalt. U jednom se trenutku ipak odlučim popiti brufen jer je teren trčljiv, a mene ipak boli. A snage imam.
Podnanos – tu me čekaju Zlata i Vladimir. Pojela sam neko varivo s ričetom, odlično. Kava, keksići. Jelena je poručila da se pripremim da je gore vjetar. Jakna oko struka, buff i rukavice na dohvat ruku i negdje oko 18:45 krećem dalje. Jelena veli (tj. Zlata prenosi), ma kaj, taj Nanos je hupser. Pa i je. Kaj je 1000 visinske na 9 km. Ništa. Dramila sam, ali sam se zapravo zezala. Rekla sam da idem pomalo, da sam za 3 sata gore. Još imam manje od 30 km. Mogu, hoću. Ide mi. Ali… osvetilo mi se to zezanje i misao da budem lako došla gore.
I bilo je OK nekih 6 km. Brzo sam se kretala. Gledala na sat, gledala u visinsku, odlično mi ide. U šumi čujem da neko viče Lidijaaaa i trči prema meni. Naravno da ne kužim ko je dok nisu došli do mene. Bili su to Dragana i Antun. Malo smo popričali, dali su mi malo snage za dalje. I još uvijek sam dobro.
Ali, uvijek ima taj neki, ali ubrzo izlazim iz šume. Počelo je puhati, ali lagano i to mi je u tom trenutku pasalo. Ali ipak sam tu odlučila stati i obući jaknu, staviti buff i rukavice.
Ni u najcrnjim mislima mi nije bilo to kaj je slijedilo. Bura sve jača. Pogled je krasan, ali nema vremena sad vaditi mobitel. I sve jače i jače. Idem po toj pustopoljini kak ja velim za taj dio. I znam da imam još dosta. I znam da sam tu nešto bezveze bila fulala pa sam si priuštila još malo brega. Sad ne smijem. Dostiže me jedan stomajler. Veli hladno je i prolazi me. Pada magla, ali još mogu, ma sve je OK. Ali pogleda u dolinu i na okolne planine više nema. Talijan staje, oblači jaknu i stavlja lampu. Ja neću, još je dan, još vidim. Prolazim ga. S krajnjim naporima tražim te zastavice. Dobro da trepere jer više ne znam da li je zastavica ili kamenčić. Vidljivost sve manja i manja. Mislim da bu me vjetar odnesel. Ili bar štapove. Stanem na trenutak. Eto, stvarno, mislim si, hoću UMRIJETI. Nebrem dalje. Imam osjećaj da mi fali kisik. Nije mi hladno, ali me ubijaju vjetar i magla. I umor. Kolko još do gore? Ne mogu se pouzdati u kilometre na Garminu jer se malo pogubil, a i ja sam pridonijela da imam više km od silnog gubljenja. Sad se više ne smijem izgubiti, ne smijem. Ko bu me tu našel? Talijan je ispred mene i gubim ga u magli. Eto nikad me nije bilo tak strah, svakom sekundom ga sve slabije vidim. Odlazi. Ne mogu bez njega. A par minuta prije nisam htjela komunicirati s njim jer nisam mogla. I otišel je. A sad ovisim o tome da ga vidim ispred sebe. A on ide. Jbg, pa nem sad tu ostala dok netko drugi iza mene ne dođe. Stala sam i viknula: Please stop! Okrenul se i stal. Pričekal me. Došli zajedno do vrha Pleše. Taj tren je već bila noć. Opet.
Sjednem na klupicu u domu. Pitaju me kaj hoću, čaj, juhu, kavu. Pogledala poruke. Vidla da mi se javio Marko iz ZG koji je prošle godine išao tu stazu. Veli, super ti ide. Rekla sam mu da sam sad loše, da sam jedva stigla na Nanos zbog bure. Razmijenili par poruka. Volonteri me uputili u stazu, i oni vele, imaš još jedan hupser, 17 km, 7 do Abrama.
Opet sam u noći, magli, počinje opet kiša. I opet sama. Taj dio staze poznam. I znam za taj hupser. I da je prvo makadam po kojem se lijepo da potrčati. Ali znam da je i neko naglo okretište desno. Magla je da se ne vidi prst pred nosom. U dva – tri navrata sam doslovno zakunjala. Mičem glavu lijevo desno tražeći zastavice. Vide se, ali baš me je strah da se ne izgubim. I onda velika strelica za desno. Tu opet srećem Talijana, otišao je previše dole, nije vidio skretanje. Pozdravimo se i on ode. Opet sam sama. Zovem Zlatu nek provjeri kolko sad stvarno imam do Abrama. Vozi i veli da će se javiti kad dođe. Krećem dalje. U tom sam se trenutku sjetila Istre, ono kad mi je bilo teško jer mi je bilo vruće i bila sam gladna. Onda je bio dan, ljudi ispred i iza mene da ih mogu vidjeti, u principu sigurna skroz. Onda mi je bilo teško? Glupost. A sad, gledam u te zastavice, prolazim kroz onaj hupser koji stvarno nisam ni osjetila i mislim, samo da se ne izgubim.
I nakon nekog vremena me zove Zlata i veli da kad dođem na makadam, idem samo po njemu i da me on vodi do okrepe. Viče volonter, to je još nekih 1 km.
I evo me, još malo. Navijanje, pljesak, dočekaju me ko da sam Jan Božić. Nude mi sve i svašta. Čak i espresso kavu. Može, to mi treba, jaka kava. Otišla u WC, pojela juhu. Odlični domaćini, pjevali mi sretan rođendan. Striček koji se najviše brinul za mene mi je poznat i mislim da je bi i na Otlici. Po ljubaznosti sam ziher da je on, i po brkovima. Pita me da li sam spremna za kišu. A jesam, kaj sad. I pokaže mi put.
Ono kaj me je „mučilo“ je to da su na okrepu došli oni Skandinavci, zadržali se par minuta i odmah krenuli za mnom. I ja si sad tu, nakon skoro 100 km mislim, tu su dvije žene, neću da budu i one ispred mene. U jednom trenutku sam ih pustila, ali onda je u meni provrela bikovska krv i rekla sam, ne dam. Prestigla sam svo troje na mjestu gdje da sam odmorna ne bi. I nisam im dala da mi se približe. Kad jesu, potrčala sam. Tu je teren bio OK, nešto makadama, nešto šumskih staza s kamenjem. Oko 2 km prije cilja sam nazvala Zlatu da začas dolazim.
Ulazim u Vipavu, i tu 100 m prije cilja skrenem desno umjesto lijevo. Pa ja bum i ciljni balon fulala. Vratim se i krenem po cesti i onda vidim prag za čip i naravno opet se vraćam.
To je to. Još 100 m. Prolazim pored kafića gdje smo dan prije pile kavu. Poveće društvo tamo sjedi i kad sam prolazila plješću, navijaju. Srce lupa, gotovo je, uspjela sam. 25 sati 19 minuta i 59 sekundi. 41 sat bez spavanja.
Prolazim balon, čujem svoje ime, grli me Zlata, oko vrata mi djevojka stavlja finišersku medalju… Još malo fotkanja i idem po pivo. Stvarno sam ga zaslužila.
I sad, suma summarum, nakon toliko slova. 31 žena je startala ovu utrku, 22 su završile. Ja sam 15. Jedina Hrvatica jer je Žuža koja je startala odustala kolko sam vidla u Podnanosu.
Da, jesam, drama queen, jesam. I znam da cendram prije utrke i uz sve vaše, mi vjerujemo u tebe, možeš ti to itd. to je lijepo čuti, ali…
Ovo je prva utrka za koju stvarno nisam bila sigurna da li to mogu. Puno je to km, puno je to Ivančica, limit ogroman da te zapravo plaši. Ali ja se nikad treninzima ni u pola nisam približila kilometrima i visinskoj koju su me čekali (jer je to naravno glupo za odraditi) bez obzira na kombiniranje treninga. Tek tjedan dana prije sam se osvijestila kuda idem. A onda vremenska prognoza koja je bila skoro takva kakvo je i zaista bilo i vrijeme. Kroz dan je bilo OK, ali baš u noći kad ipak ne želiš kišu i maglu, eto ih.
No, preživjela sam. Na najluđi način sam proslavila svoj 52. rođendan. Ne dokazujem se kao ni jedan trailer nekom drugom, nego sebi. Bila sam gotovo stalno sama u šumi kao što sam i u privatnom životu sa svim kaj on nosi. Strah, nemoć, ali i sreću i ponos. Tek tu shvatiš da su problemi koje imamo možda puno manji nego stvarno mislimo. Tu želimo dalje, do cilja pa makar su ispred nas prepreke koje nismo baš željeli.
Vama koji ste me pratili – veliko hvala. Stvarno su me razveselile poruke koje su stigle nakon 10 min kak sam stigla u cilj. Neki su stvarno visjeli na tom linku. Drugi pak pisali. Jest da nisam odgovarala na većinu, ali sam ih vidjela. U tom trenutku sve daje poguranac.
I naravno, zlatnoj Zlati najveće hvala. Još me lijepo drugi dan prošetala po Trstu i zapravo smo imale jako dobar vikend.
Raspisala sam se, vjerojatno da ja ne zaboravim. Pomalo jesam, već sam jučer pomislila, možda još jedna stotka druge godine. Jer tu si sam sa sobom i ćudljivom prirodom koja ti, kad najmanje treba, pokaže da je ona glavna.
Napisala i istrčala Lidija Vrbanić
