Završeno je i šesto izdanje najtežeg brdsko-biciklističkog maratona u Hrvatskoj – Kajkavijane. Na startu se našlo 65 natjecatelja, od čega na velikoj 25, a na maloj 40.
Iako je uspjeh sam po sebi izvoziti Kajkavijanu, ipak slavu odnose pobjednici! Ovogodišnji je pobjednik Mihael Tomšić iz BK Muraavanture s vremenom 16 sati i 5 minuta! Drugi je ponovo bio Hrvoje Džanko kojem je i ove godine pobjeda izmakla za svega pet minuta (vrijeme 16 sati, 10 minuta), dok je fantastičan treći završio Marko Domislović iz kluba organizatora utrke BBK ASI Varaždin s vremenom 17 sati i 2 minute! Čestitke pobjednicima!
Na Maloj Kajkavijani nastupilo je 40 natjecatelja, a pobjedu je odnio Dubravko Bituh iz BK Lastavica s vremenom 8 sati i 36 minuta, i tako svojoj pobjedi na velikoj dodao i pobjedu na maloj Kajkavijani. Drugi je bio Vladimir Hunjak iz BK Prelog s vremenom 9 sati i 19 minuta, a treći je bio Ilija Fabić s vremenom 9 sati 27 minuta! Čestitke pobjednicima!
Kod djevojaka na maloj Kajkavijani prva je ciljem prošla Elenora Fotak iz BBK ASI s vremenom 11 sati i 59 minuta. Druga cura bila je Mateja Blažević (12h21min), a treća Ines Čuljat (12h51min). Čestitke curama!
Budući da ove godine vrijeme zbog velikih vrućina nije bilo naklonjeno natjecateljima, čak ih je 12 odustalo (5 na velikoj i 7 na maloj Kajkavijani). Čestitamo i svima ostalima koji su ove godine sudjelovali na ovoj istinski teškoj utrci, a čestitati treba članovima kluba BBK ASI koji su “iza kulisa” odradili zaista veliki posao (samo oni znaju koliko je zapravo zahtjevno organizirati i realizirati jednu ovakvu manifestaciju). Organizatori zahvaljuju i svojim sponzorima, prije svega B-Hyperu, zatim Žuja baru, Alphi m, Fitness centru Coning i Cometu iz Novog Marofa!
Mihael Tomšić:
“Evo da i ja opišem kako je sve počelo i završilo……
Pred nekoliko mjeseci sjedio sam na terasi uz pivicu s prof. Branimirom Štimecom, ako netko
ne zna vrhunskim bic trenerom, i bezveze izvalio daj mi napravi neki trening program za Kajkavijanu. Pogleda me on i pita dal imam vremena za trening, reko imam, nesvjestan što je u biti on mislio. Veli OK čujemo se. Moram napomenuti da prije toga nisam imao više od 100 km u nogama u posljednjih godinu dana i jednu tešku operaciju .
Zove me drugi dan i veli čuj jesi ti to ozbiljno ono mislio, reko jesam. Dobro veli ali imam nekoliko uvjeta, a najbitniji je bio da treniramo za pobjedu…. I tako smo se našli na konjskim kobasima pri Hanžeku u VŽ (jedan od uvjeta je bio i gablec, kaj mi i nije teško palo), gdje je on meni nekaj stručnoga objašnjavao i ispitivao me svašta, kak delam, kad ovo kad ono, a ja i nisam baš shvaćao zakaj, niti te sinusoide koje je crtao i dr., još mi baš nije jasno, niti ne mora biti, zato je on tu, a na meni samo kaj odelam kaj reče. Tak je bilo, napravljen je 10 tjedni plan treninga, krenulo je od nekih 16 do 25 sati tjedno, 4 puta u početku pa pojačavalo, intervali na breg, aerobno itd…
Uglavnom prvo mi je bilo OK, pa sve teže, problemi s bicikom, opremom itd, posebno mi je bilo teško jer sam se trebao držati određenih termina (to ima veze s onim sinusoidama) kako bi se sve uklopilo, a em je bilo hladno, pa kiša padala, pa posel, pa obitelj i potkraj svega mi je bio pun kufer svega, zadnji tjedan sam pucao po šavovima. Prvo sam mislio da će Branimir samo napisati program i to je to, međutim on je uistinu odradio maksimalno, vodio je statistiku, odradio je biciklom nekoliko treninga s menom, dao milijun savjeta i kaj je teško priznati starom biciklisti koji misli da sve zna, da me uglavnom naučio voziti kak se spada. Zadnji dan u pretposljednjem tjednu treninga, upao je i Priločki maraton na kojem sam se pojavio s upalama od intervalnog brdskog treninga dan ranije, a pošto mi to nije bio cilj odradio sam ga i još super završio na podjeli trećeg mjesta
Tu smo i procijenili Hrvekove mogućnosti i napravili plan kako iskoristiti njegove mane i moje prednosti, prije svega on je odličan penjač, međutim muče ga spustovi posebno tehnički i ravnica, a tu ja nemam problema (posebno spust, veli Brane da moraš i malo bedasti biti kaj se tak spuštaš).
Inače trening je bio i super prilika za isprobavanje opreme i testiranje prehrane. Shvatio sam da je dosta toga na biciklu kaput i da treba mijenjati. Prehrana je priča za sebe Brane me odmah posložio, u vožnji samo sendviči s picekom slanim i obična voda, nikakve kemije, gelovi, izotoniki, recimo da sam ga u čudu gledao jer Internet pršti samo od toga da treba uzimati razne preparate kako bi preživio. Pa dobro reko treba slušat kaj trener veli i tak je bilo.
Došao je zadnji tjedan, tri četverosatna treninga brzine s Branimirom i zadnju nedjelju prije kajkavijane 12 satni trening na kojem sam isprobavao rute po Sljemenu uživao na izuzetno blatnoj stazi prema Goršćici i doma kroz Bistricu. Nekoliko dana odmora, posljednje pripreme i petak je tu. Spavati, normalno, nisam mogao i oko 23 sam se otisnuo na trg, tamo je već bila ekipa na prijavama od naših Wili, ja i Hrvek, feeling odličan, došli su nas bodriti klubski članovi, Tomi, Prpa, Milč …. I naravno supruga Izabela kojoj zahvaljujem na potpori i razumijevanju kroz sve te mjesece treninga, trebalo je puniti bidone pripremati sendviče, a pojedem stvarno puno, prati dresove, pa evo još jednom joj puuuuno hvala.
Kamere rasvjeta, reko uh kak dobra organizacija, onda sam shvatio da je bio neki performans pa je zato nakinčeni trg, uglavnom lepi start. Okolo sve neka kao profesionalna ekipa koju ne poznam dečki u raznim bojama dresova, zmislim se nekih dečki u zelenim da su ozbiljno izgledali, reko sam sebi uh naj… sam bit će tu dosta napete konkurencije, sve neki karbonci od bicikala, 29tke, a ja na starom pesu od više desetaka hiljada km stanem sasvim zadnji na start i ……………………….. krenulo je.
Rotirke policija na početku pa kamera i onda mi ostali, ekipa disciplinirano vozi, meni počinje biti dosadno, sjetim se uključiti GPS prije izlaska iz VŽ (koristio sam endomondo live tracking pa tko je htio mogao je pratiti moj napredak), pa reko tak lepo vreme vedro lagano prohladno s tih 30 na sat neću se zagrijati do Ivanca, kod Nedeljanca vidim netko se zatirava i prestigava kamermane, reko idem i ja?? Ma ne ljudi budu si mislili gle bedaka kak se zaletava, ali kao što rekoh bio mi dosadno i čim sam primijetio još nekog da ide napred, otpustio sam bremzu i krenuo svojim tempom za zagrijavanje. Ubrzo sam dostigao prvog bio je to Tihi stara manga koja uvjek na početku potegne a ima snage za bika potrti, svaka čast Tihi, reko pozdrav šibamo?, veli šibamo i tak smo mi dobili svoju policijsku pratnju i jurili prema Ivancu, ubrzo smo izgubili ostale iz vida, a nakon Cerja je i Tihi rekao da nebu išlo i zaželio mi sretan put, a kaj bum onda, ako me već vlastita patrola prati reko šibam prelijepa noć za druzgati polako, a znao sam da bude dan pakleni.
Stisnuo sam do Prigorca i tu usporio. Naime, razradio sam taktiku aktivnog odmora, ako mi je Hrvek glavni konkurent, na usponu nemre toliko prednosti dobiti kolko ja morem na spustu, a potroši se duplo više forsirajući breg . Krenuh polako. Kao što sam i mislio već prije Žganog vina me hrvak preletio, hehe reko neka. Napunio sam bidone, jer ako idem po Prekrižju dole moglo bi sfaliti do idućeg izvora. Na usponu nikaj posebno, išao sam lagano šparajuči se, ubrzo me prestigao neki dečko u zelenome, a dostigao i Tihi. Na vrh sam došao bez problema i čuo da su i prva dva išla na prekrižje reko OK šibamo. Spust odličan zanimljiv igranje po vododerinama, jedino sam shvatio da sam zaboravio zadnje pakne zamijeniti dan ranije i čuo kak se železo po železu struže, JOjOJoJ, nema veze barem sam brži bez bremzi.
Skurene pakne i shrdano železo :d Kak to smrdi dok se zažari… jojojoj. Do Ravne gore odlično, polako prekrasni uspon kraj potoka, čisti užitak. Nekih 300 m prije tornja preleti Hrvek u drugom smjeru, opa pa i nije neku prednost dobio, očekivao sam više. Čekiram se na vrhu, zima mi je oblačim vjetrovku i čujem miris kave, vidim svjetla u domu i na stotinku me prejde misao, „Kak si bedasti kaj se naganjaš, odi na toplo, spij kavicu i idi dimo ženi “,hehe bila je to samo stotinka sekunde. Zaletio sam se s Ravne gore po planinarskoj i naravno na jednom djelu letio prek volana, pa onda volan s biciklom prek mene, to je rizik, ako ideš okolo barem si sigurniji, fala bogu biciklu nije nikaj bilo pa sam nastavio spuštanje.
U Trakošćanu vidim tragove u šudreku, aha Hrvek je brži okolo. To je bila prva faza, sad kreće druga faza, dosta šparanja i šprint prema Strahinjčici, tak je i bilo, doletio sam gore i vidio Hrveka kak išće perforatora, koji je bio na drugom stupu, čekiramo se i ja krenem koju minutu prije njega, reko super sad ga imam, spustio sam se kak bez bremzi i nakon jednog zavoja završio u koprivama koje su mi se namotale oko zadnje osovine pogona svega, ne marim, puštam se bez pogona, a ono smrdi peku se koprive kaj me brige. Na spustu srećem umornu ekipu koja se polako penje, ali svi sa umornim osmjesima, prvo Wili, pa Tihi i Bermanec s pesnicama u zraku u znaku podrške, fala vam. U podnožju vadim nož režem koprive, čistim pogon i kaj da me vragi tiraju šibam prema Pregradi, ovo mi je prva greška krenuo sam kroz Đurmanec, sigurno daljni put jer unatoč velikoj brzini zapanjeno srećem Hrveka minutu prije kontrole na Kuna Gori, reko ohoho, dobro, zna prečece. Nisam se previše uzbuđivao, rekoh ajmo na plan B, a to je biti mu na zadnjem kotaču izmoriti ga do Marije Bistrice, a onda odletiti.
Krenulo je OK, on na Tabor ja na Tabor, on u Kumrovec ja za minutu. Tu sam vidio da nemre više, totalno je fizički pao dok ja nisam imao nekih problema. Reko nejdem naprijed, pojeo sam sendvič s njim i krenusmo dalje. Pitao me kud idem, iskreno nisam imao pojma osim pratiti oznake za Stubičke i Pilu. Veli on da zna prečicu, reko koju??, heh sam se osmjehnuo. Mislio sam si idi vrit ionak ti nebu pomogla. Vozimo tak i vidim da bi on u zavjetrinu, nije mi se to baš dopalo jer sam znao da bih se ja mučio do Sljemena, a tam bi on imao prednost na usponu. Reko radije neka on ide dalje, a ja sam uzeo kratku nužnu pauzu.
Krenuh dalje kroz Oroslavlje do Pile kad tam pregrađena cesta i vatrogasci. O bože pa kaj je, vele svjetsko prvenstvo u rolanju :/ i da je cesta zatvorena, eh de baš sad. Reko ste vidli biciklista u crnom, vele jesmo prije 20 minuta prošao, ali onda nije bilo zatvoreno. Uh imao je jako dobar prečac ako je 20 min dobio prednosti. Reko mogu onda na planinarsku stazu ak nemrem po cesti, vele nema frke još buš brže gore. I tak krenuo ja prek potoka po balvanu na stazu i ravno gore prema tornju. Prekrasno nešto, šumica, potočići, hladovina. Odlično uživao sam, malo vozio malo rivao jer je na mjestima bilo okomitih vododerina i stigao kraj žičare na vrh Sljemena. Prvo sam popio kavu s cocacolom, kaj mi je prva stvar osim pilećih šnicli v raženom kruhu (točnije 16 sendviča kroz celu trku 10 čokoladica) i jeno 8 litri vode . Odmah me diglo, čekirao se i s užitkom sam doslovce preletio bez bremzi prema Gorščici. Morete si samo zamisliti kak izgleda 100 kila žive vage na malo aluminija koje leti po sredini blatnih lokvi a voda štrca na sve strane, nema izbjegavanja treba sad stisnuti i Hrveka dobiti. Usput vičem planinarima kolko je ispred crni biciklist i tak je bilo 20 min, 15 min, 10 min. Goršćica.
Čekiram se, letim dalje, prekrasni teren šume, uživao sam doslovce i super mi je bilo kaj nisam imao bremzu zadnju jer sam bar brže vozio, još slick gume, odlična kombinacija, nije imalo smisla po blatu kočiti. 5 min, skretanje za Lipu, veli jedan planinar 500 metara, reko hehe imam ga. Letim prek kamenja skoncentrirani kaj ne padnem i paf udarim na neku trnovitu livadu, uh de pa sam sad…… Skoncentrirani na vožnju propustio sam neku oznaku i otišao u krivom smjeru, malo bauljam, reže me trnje po nogama i shvaćam da nemam pojma gdje sam. Poludio sam, svi planovi su mi pali u vodu, reko sad nema šanse da ga više uhvatim. Jedino mi je logično bilo spustiti se do prvog naselja i pitati gdje sam. Tak je i bio preletio sam direktno po livadi do prvih kuća gdje mi neki deda rekao da sam 25 km do Marije Bistrice u nekoj Planini, gornja donja ni sam ne znam. Božek pa kak sam mogao tak fulati.
Je nikaj, ajmo sačuvati drugo mjesto. Spuštam se do ceste Marija Bistrica – Zagreb i pičim prema Lazu kaj je grdi 10 km uspon po serpentini, grade cestu, semafori, vručina sve se praši, na sve strane fuj prašina. Baš je grdo bilo. Prelazim Laz i spuštam do Marije Bistrice, veli mi teta u kafiću da je neki dečko u crnom prošao prije 20 min. To je to, nema šanse više nije uspio ni plan B. Sr….. Čekiram se i lagano prek vinskog vrha krećem prema Grebengradu.
Nemam više motiva pa uhvatim neki lagani tempo tek tolko da dojdem do kraja. Oko Beletinca mi se tolko počelo spavati da sam svako malo vozio zatvorenih očiju, nikakav drugi problem, tijelo super fizički jedino to spavanje, najradije bih se u travu spat pospravio. Stao sam, neide to tak još bum se prehitio spavajuči. Unatoč trenerovoj zabrani, ubacio sam nekoliko gelova u kojima je kofein u torbicu pa sam mislio bolje gel nego da stojim na kavi…. Puknem jedan vozim dalje, ništa spava mi se, puknem drugi nakon par kilometri, ništa i dalje se mi spava, reko ajde vrit i takvi gelovi. Prije skretanja za Grebengrad doleti Brane s autom i Jasmina (njegova cura) i vele Hrvek je 15 min ispred, reko znam a jbg-a kaj ću sad on zna prečec s Grebengrada u VŽ, nema šanse da ga dobim. Daju mi bidon vode, gutam gel i pičim na vrh, uspon vrhunski tu počinje hvatati onaj prvi gel . Uvijek mi je super na Grebengradu, čekiram se i dojde mi SMS od Izabele drugi si te da je Hrvek čekiran prije 10 min. Reko to je to, ako je prije 10 min krenuo prečecom onda je već u VŽ.
Vratim se istim putom do ceste jer mi se više nije dalo drndati po prečecima i lagano krenem prek Marofa u VŽ, pun snage, mislim si da je barem još Kalnik, to bi mi bilo dosta da opet morem na prvo mesto. Na Varaždin bregu mi pada bidon, pa se na spustu vračam po njega. Stojim na semaforima po Žagrebačkoj ulici i ubrzo dolazim na Stančić, reko jbga, drugi sam.
Parkiram se na ogradu, a svi sjede i izbezumljeno me pogledaju i suci i trener i supruga, ali i cela Hrvekova familija. Reko pozdrav, a de je Hrvek???? A onda OLUJA, svi su poskakali, počeli vikati nema ga prvi si – I uh reko kak? Pa nije mu se kaj dogodilo??? Vele da mi se ugasio mobitel pa su mislili da sam još u Gornjem Kučanu
Doleti kamerman uture mi mikrofon, neznam kaj reci, nisam se baš pripremao za govor prvog mjesta, nekaj zbljucam i to je to. Hmmm prvi sam. Sjednem pijem mineralnu, nit sam umoran, nit sam se nekaj pretrgnuo, pa dobro kaj sad nej?? Prvi prvi, lepo je to. Nekih pet minuta posle dolazi Hrvek u cilj, pusti volan visoko raširenih ruku i širokim umornim osmjehom na licu misleći da je pobijedio…… Ugleda mene kak sam naslonjeni na ogradu paf, stanje šoka i pita kaj pa ti tu delaš?? Reko pa gdje si do sad?
I tak je to bilo…. Posle smo pili crnoga Tomislava do 23:00 kad su dosli avanturisti s male Kajkavijane i pljeskali svima kaj su ulazili, baš super doživljaj. Malo mi je žao kaj ASI ne spromoviraju Kajkavijanu malo više po Hrvatskoj, žao mi je kaj nije bilo life praćenja kak su obećali jer bi jako puno ljudi pratilo trku i kaj je podjela bila kaj na biciklijadi. Sad sam pobijedio, nikad prije i pitanje je ako ikada kaj više budem. Da sam bar jednom bio na postolju i da imam fotku s toga to bi za mene bilo dosta .
Čestitke i zahvala Hrveku na odličnoj borbi, bila je super trka, ali mnogo je faktora koji se moraju posložiti, a ja sam imao puno nesreće sa samo malo sreće s puno sirove snage koja je na kraju prevagnula. Malo mi je žao kaj mu je opet pobjeda izmakla za koju minutu, ali tako je to u sportu.
Čestitke svima koji su sudjelovali, posebice članovima MuraAvanture.
VELIKO HVALA prof. Branimiru Štimecu koji je odradio odličnu pripremu,Vladiu Hunjaku iz Huni Bike Shopa na tehničkoj potpori, pripremi i servisu bicikla posebice nakon blatnog preloškog maratona, mojoj supruzi Izabeli koja je trpila dril kroz tih dva i pol meseca i svima koji su navijali za mene i pratili me na Endomondu “
Autor: 3sporta / BBK ASI
